Marketing
U svim ratovima srpske majke i žene ispraćale su sinove i muževe u borbu a one su ostajale da čuvaju, hrane i od zla brane nejaku decu, starce i čuvaju kuću i domaćinstvo. Živele su u neprekidnom strahu i nemaštini. Zahvaljujući njima srpske porodice su, u oba Ustanka i Svetska rata, ostale sačuvane a srpski narod nastavio je da živi. Srpska majka je i u ropstvu srpskoga naroda u život svog deteta udahnjivala slobodu, veru u život i budućnost, običaje, patriotizam i rodoljublje.
Majka je ime sveto
„U srpskim pesmama mati je zaista ime sveto: ona je kao stub kojim čovečija ljubav i poštovanje od zemlje diže se u nebo. Plemenita jedna reč čuje se često i u pesmama i u govoru srpskom, kad je ko veseo ili žalostan: vesela mu majka, žalosna mu majka! Sin i mati jedno su: mati bila daleko ili mrtva u njemu živi i s njim veseli se i plače; kao što materina krv u njegovom telu, tako i materina ljubav u njegovim mislim teče.
I sestra u srpskim pesmama ime je sveto: njena ljubav stoji izmedju ljubavi matere i ljube“.
Osobit odnos sestre prema bratu
„Sestre prianjaju uza svoju braću sa osobitom toplinom osećanja. Oni su njihovi prirodni zaštitnici, njihovi branioci, one se zaklinju životom svoje braće. Nemati brata je nesreća, bezmalo sramota. U svoj slovenskoj poeziji žena u žalosti prikazuje se stalnom slikom kukavice a kukavica je, po srpskoj legendi, sestra koja je izgubila brata“.
Reč o majkama i sestrama
„Majka Jugovića je svetao primer srpske majke koja ispraća muža Jug Bogdana i devet sinova – braću Jugoviće u boj na Kosovo kao na prirodan porodični zadatak.
Knjeginja Milica, posle pogibije muža Kneza Lazara, smelo preuzima upravu nad Srbijom, mudro upravlja državom do punolestva sina joj Stefana, kome predaje vladavinu zemljom i povlači se u manastir.
Turci su krajem 1813. godine, uništavajući srpske ustanike, izbili na obalu Save pred zbeg srpskih žena koje nisu imale čamce da se prebace u Srem. Pedeset žena su se uhvatile za ruke, zagazile u Savu i udavile se da ne bi postale tursko roblje. U svetu su jedino Grkinje, kod Janjine učinile isti podvig.
Majka braće Ilića, iz Sinoševca, Takovski kraj, poslala je u oslobodilačke ratove Srbije 1912-1918. godine, deset svojih sinova.
U dva izveštaja austrougarskih policajaca iz Kragujevca 1916. godine piše: „Borbu Srba za oslobođenje možemo suzbiti jedino ako prvo suzbijemo težnju za oslobođenjem kod srpskih žena, jer su one kliconoše te borbe“.
Oda o trpljenju
Stihovi neprolazne vrednosti o majci koja na frontu traži i nalazi ranjenog sina, oda o trpeljnju, hrabrosti, duhovnoj i moralnoj snazi srpskog naroda:
Majka je ime sveto
„U srpskim pesmama mati je zaista ime sveto: ona je kao stub kojim čovečija ljubav i poštovanje od zemlje diže se u nebo. Plemenita jedna reč čuje se često i u pesmama i u govoru srpskom, kad je ko veseo ili žalostan: vesela mu majka, žalosna mu majka! Sin i mati jedno su: mati bila daleko ili mrtva u njemu živi i s njim veseli se i plače; kao što materina krv u njegovom telu, tako i materina ljubav u njegovim mislim teče.
I sestra u srpskim pesmama ime je sveto: njena ljubav stoji izmedju ljubavi matere i ljube“.
(Nikola Tomazeo, 1844.godina)
Osobit odnos sestre prema bratu
„Sestre prianjaju uza svoju braću sa osobitom toplinom osećanja. Oni su njihovi prirodni zaštitnici, njihovi branioci, one se zaklinju životom svoje braće. Nemati brata je nesreća, bezmalo sramota. U svoj slovenskoj poeziji žena u žalosti prikazuje se stalnom slikom kukavice a kukavica je, po srpskoj legendi, sestra koja je izgubila brata“.
(Tereza Albertina Luzia fon Jakob Talfi, 1836. godina)
Reč o majkama i sestrama
„Majka Jugovića je svetao primer srpske majke koja ispraća muža Jug Bogdana i devet sinova – braću Jugoviće u boj na Kosovo kao na prirodan porodični zadatak.
Knjeginja Milica, posle pogibije muža Kneza Lazara, smelo preuzima upravu nad Srbijom, mudro upravlja državom do punolestva sina joj Stefana, kome predaje vladavinu zemljom i povlači se u manastir.
Turci su krajem 1813. godine, uništavajući srpske ustanike, izbili na obalu Save pred zbeg srpskih žena koje nisu imale čamce da se prebace u Srem. Pedeset žena su se uhvatile za ruke, zagazile u Savu i udavile se da ne bi postale tursko roblje. U svetu su jedino Grkinje, kod Janjine učinile isti podvig.
Majka braće Ilića, iz Sinoševca, Takovski kraj, poslala je u oslobodilačke ratove Srbije 1912-1918. godine, deset svojih sinova.
U dva izveštaja austrougarskih policajaca iz Kragujevca 1916. godine piše: „Borbu Srba za oslobođenje možemo suzbiti jedino ako prvo suzbijemo težnju za oslobođenjem kod srpskih žena, jer su one kliconoše te borbe“.
(Isidor Đuković, 2000.godine)
Oda o trpljenju
Stihovi neprolazne vrednosti o majci koja na frontu traži i nalazi ranjenog sina, oda o trpeljnju, hrabrosti, duhovnoj i moralnoj snazi srpskog naroda:
„Šta te nagna nano čak ovde do mene?
Ja dođoh tek tako, i nosim ti evo, čarape šarene, da ti ih navučem,
ded ovamo brže, nosićeš ih s dikom – nek je slava Bogu!
Pa pokrivač diže, al’ se hitro trže jer spazi patrljke odsečenih nogu!
No uzdrža srce, da bol ne poteče i ne dade suzi da iz oka kane,
već pokrivač spusti i s ponosom reče:
Živ mi bio, sinko, i srećne ti rane“ !
Ja dođoh tek tako, i nosim ti evo, čarape šarene, da ti ih navučem,
ded ovamo brže, nosićeš ih s dikom – nek je slava Bogu!
Pa pokrivač diže, al’ se hitro trže jer spazi patrljke odsečenih nogu!
No uzdrža srce, da bol ne poteče i ne dade suzi da iz oka kane,
već pokrivač spusti i s ponosom reče:
Živ mi bio, sinko, i srećne ti rane“ !
(Vojislav Ilić, mlađi)