Marketing
| Triput crni gavran zagrakta i prnu nad mračnim kulama Ostrovice grada… A despota Lazar podiže se tada, mračan pogled baci u daljinu crnu. Sumorno graktanje kao krik se hori i gubi se naglo u neme daljine, niti potok šumi, nit listak šumori, počivaju mirno rudničke planine - al' njegovu dušu crna slutnja para, i Branković dozva sveštenika stara. Kad sveštenik stari u odaju dođe, a despot ogrnut crnim ogrtačem, pa niti se diže, nit mu ruci pođe, no nemirno zvecka mamuzom i mačem. Voštanica tiho na stolu mu gori, oboren mu pehar i vino prosuto... Nalakćen na stolu on je mračno ćuto, kao tajni užas da mu dušu mori - no bezumno ruka poletela maču kad se krik užasni još jedanput začu. "Zvao sam te noćas, sedi svešteniče, jer sodomski greh mi um i dušu mrači. - Čuj, nad mojom glavom crni gavran kliče, krik njegov užasni moj svršetak znači. Neće mnogo proći, a ja ću umreti, opusteće sjajni Brankovića dvori: ali tajnu svoju ja ne smem poneti, tajnu što me muči i dušu mi mori! Ispovest mi treba, za to sam te zvao: oče, - ja sam majku svoju otrovao... Kad se Rudnik pređe i malena reka, ima jedno divlje i sumorno mesto, na koje sam nekad odlazio često, a na tome mestu pećina je neka, i u njoj jezero. Sa njenih visina ne vije se bršljan, ne šumori cveće, hladna pustoš bije iz njenih dubina, a jezero mrtvo nikad se ne kreće. - No kad kamen padne ili reč se rekne, u hladnoj praznini stokratno odjekne. Kada samrt stegne moje grudi bolne, i potone duša u večnome mraku, vi pođite tamo, razmaknite volne, i na dnu jezera kopajte mi raku, i tamo sahran'te. Preko moga groba nek se metne teška krstača gvozdena, da mi nema traga za poznije doba, da mi grob ne kunu u seda vremena. Sve sam sada kazo, sad umreti mogu, a ti moju dušu preporuči bogu." |
Tako despot svrši. A kad treće noći počivaše Rudnik u krilu tišine, gluv nekakav šum se razli po samoći, kao val ogromni na sinjoj pučini - i potonu u noć... Celo ovo veče sanovnici srpski stojahu na dvoru; mučio se despot do pred samu zoru, a u zoru čelnik izađe i reče: "Gospodo vitezi! Svršene su muke, despot dade dušu u božije ruke." Sa rudničkog visa, po sumornoj noći, mrtvački se sprovod polagano slazi. Tupo zvoni doboš u nemoj samoći, dva i dva se kreću po uzanoj stazi. Napred ide četa snažnih kopljanika, a za njime sluge s rujnim buktinjama - i mrtvački sanduk. I hor sveštenika oglašava ponoć svetim molitvama. U crnome ruvu, spram buktinja sjajni', izgledaju oni ko duhovi tajni. Mrtva, pusta ponoć, nigde živa znaka! Samo katkad sova krikne i poleti, preplašena možda od rumena zraka, od potmule lupe i pesama sveti'... Kad stigoše mestu, blizu do obale, hor otpeva onda sumorno opelo; ustavama jakim razmakoše vale, iskopaše raku i spustiše telo, i krst preko njega. I nad mračnim grobom zašumori voda i pokri ga sobom. - I mir večni nasta... Mrki kopljanici oboriše ćutke koplja naopako, pogasiše sveće sedi sveštenici, i krenuše natrag pogruženi jako, a ostade pusta i prazna pećina... Nju ne krasi bršljan niti rosno cveće: hladna pustoš bije iz njenih dubina, a jezero mrtvo nikad se ne kreće. No kad kamen padne ili reč se rekne, u hladnoj praznini stokratno odjekne.
|