Marketing
Kad se na osmanlijski presto popeo Mehmed II Osvajač, stizali su glasovi da će Turci ukinuti i vazalnu Srbiju koja je, posle Kosovskog boja, još 70 godina opstajala. Mehmed je zvanično zatražio predaju Smedereva i Golupca, ali je despot Đurađ zahtev odbio. Iako je sa Turcima imao savez, te 1453. godine, „Đurađ im nije verovao, pa je sklonio svoje blago na sigurno mesto", zapisao je hroničar Pertusi. Posle tri godine, despot će se „prestaviti", a još tri leta potom nestaće i Despotovine. Ostaće, do dana današnjeg, zagonetka: gde se krije Đurđevo blago?
Da je despot bio bogat - bio je. Kad je otpremao kćerku Maru Muratu II u harem, poslao je u miraz 600 hiljada dukata, a to je bila „nebrojana količina novca radi otkupa sopstvene države", pisao je iz Carigrada dubrovački dominikanac Jovan Stojković. Dukatima i rodbinskim vezama se održavao i kod Ugara, pa je drugu kćer Kantakuzinu (Katarinu) da bi se orodio sa kraljem Sigismundom, udao za grofa Urliha II Celjskog, a ona je - možete li zamisliti! - gospodarila Zagrebom.
Sa prihodom od više stotina hiljada dukata, beše Đurađ najbogatiji hrišćanski vladar u jugoistočnoj Evropi. Imađaše u Despotovini rudnike srebra, bakra i zlata u Novom Brdu, Trepči, Zvečanu,Srebrenici i Rudniku. Francuski putopisac toga doba Bertrandon de la Brokijer ostavio je svedočanstvo da je samo Novo Brdo despotu donosilo 200 hiljada zlatnika. Đurđeva Srbija je godišnje proizvodila i izvozila, od Aleksandrije do Barselone, više od 15 tona srebra, a čitava preostala Evropa jedva dva puta toliko. Srbija je bila „terra metalica" tadašnjeg Starog sveta. Unuk kneza Lazara i sin Vuka Brankovića je, dakle, bio bogat vladar, a blago je, pred apetitom Mehmeda Osvajača i pred svoju smrt „sklonio na sigurno. Prvi pokušaj da se pronađe blago učinio je gornjomilanovački fotograf Bragoje Đorđević, 1935. godine. Velika iskopavanja su vršena u rudničkom selu Majdan. Razlog zbog čega se baš ovde počelo tražiti despotovo blago leži u narodnom predanju da je crkvu – manastir posvećenu Uspenju Bogorodice Đurađ Branković dobio na poklon od svoje babe, knjeginje Milice, i da je navodno u njoj sahranjen.Nađena su samo dva prstena, jedan sa lavljim grbom Brankovića a drugi prsten Nikole Kosijera srpskog vlastelina iz XV veka.
Legende o despotovom blagu, sanduke dukata najčešće „smeštaju" na planinu Rudnik i u njenu okolinu. Na Rudniku je bila najomiljenija Đurđeva rezidencija. Sa puta po Despotovini i izvan nje dolazio bi na Rudnik da se odmori.
Arheolog Dimitrije Madas tvrdi da je pronašao sarkofage Đurđa, Jerine i sina im Lazara u jednoj kapeli u Slavkovici pod Rajcem, ali zlato nije. Stari vladari su, katkad, sahranjivani sa svojim blagom, ali je to kod Srba retko činjeno, jer su pljačkaši znali noću raskopavati grobove da bi se domogli plena. Što se legendi tiče, one govore o blagu u jednoj od pećina na Rudniku, ponajčešće je to pećina Bezdan (bez dna) koja je odvajkada ispunjena vodom, a dubinu joj niko nije merio.
Ipak, našli smo čoveka koji tvrdi da zna gde se nalazi Đurđevo blago. Miloš Đuković već duže od 40 godina, pomoću „božijeg dara i šljivove rakljice", nepogrešivo pronalazi vodu u zemlji, izgubljene osobe i čini još mnogo šta što većina ljudi ne može.
Moja šljivova raklja je pokazivala da je to u okolini Rudnika i da se nalazi zakopano na 14 mesta. Zašto bi bilo na toliko mesta razbacano, kopkalo me je, pa sam krenuo da podrobnije istražujem. Uskoro sam, na jednom brdašcu, u selu Svračkovci, ot-krio da se blago krije na dubini od 32 metra, spakovano u 14 sanduka. Radiestezist Đuković je, potom, u podnožju brda otkrio i davno zatrpan ulaz u tunel kroz koji su sanduci uneti. Sve je nanovo proveravao i rezultat je bio isti.
Još na jednom mestu, u susednom selu Majdan, kriju se despotovi tragovi. Otkrio sam da duboko pod površinom leži jedan veliki sanduk u kojem je smeštena arhiva, a sa njom i vladarska kruna Đurđa Brankovića - govori o otkrićima Đuković.
Neka niko ne pokušava da nagovori našeg sagovornika da „stvari istera do kraja". Kaže da blago nije on zakopao niti ga misli otkopavati, još manje pokazati nekome mesto gde se krije. Kome blago treba, neka ga sam traži. Narodno verovanje da iskopano blago donosi nesreću, jer je najčešće na nečijoj nesreći i zarađeno, možda sprečava i Đukovića da posegne za ašovom.
Međutim, tajna o skrivenom blagu ne ostavlja na miru Rudničane. Kad god koji od njih ruši staru kuću ili kopa rovove za temelje nove, potajno se nada da će naići na sanduk (bio bi zadovoljan i grnčarskim ćupom) sa dukatima despotovim, sakrivenim pre tačno 550 godina.
Sa prihodom od više stotina hiljada dukata, beše Đurađ najbogatiji hrišćanski vladar u jugoistočnoj Evropi. Imađaše u Despotovini rudnike srebra, bakra i zlata u Novom Brdu, Trepči, Zvečanu,Srebrenici i Rudniku. Francuski putopisac toga doba Bertrandon de la Brokijer ostavio je svedočanstvo da je samo Novo Brdo despotu donosilo 200 hiljada zlatnika. Đurđeva Srbija je godišnje proizvodila i izvozila, od Aleksandrije do Barselone, više od 15 tona srebra, a čitava preostala Evropa jedva dva puta toliko. Srbija je bila „terra metalica" tadašnjeg Starog sveta. Unuk kneza Lazara i sin Vuka Brankovića je, dakle, bio bogat vladar, a blago je, pred apetitom Mehmeda Osvajača i pred svoju smrt „sklonio na sigurno. Prvi pokušaj da se pronađe blago učinio je gornjomilanovački fotograf Bragoje Đorđević, 1935. godine. Velika iskopavanja su vršena u rudničkom selu Majdan. Razlog zbog čega se baš ovde počelo tražiti despotovo blago leži u narodnom predanju da je crkvu – manastir posvećenu Uspenju Bogorodice Đurađ Branković dobio na poklon od svoje babe, knjeginje Milice, i da je navodno u njoj sahranjen.Nađena su samo dva prstena, jedan sa lavljim grbom Brankovića a drugi prsten Nikole Kosijera srpskog vlastelina iz XV veka.
Legende o despotovom blagu, sanduke dukata najčešće „smeštaju" na planinu Rudnik i u njenu okolinu. Na Rudniku je bila najomiljenija Đurđeva rezidencija. Sa puta po Despotovini i izvan nje dolazio bi na Rudnik da se odmori.
Arheolog Dimitrije Madas tvrdi da je pronašao sarkofage Đurđa, Jerine i sina im Lazara u jednoj kapeli u Slavkovici pod Rajcem, ali zlato nije. Stari vladari su, katkad, sahranjivani sa svojim blagom, ali je to kod Srba retko činjeno, jer su pljačkaši znali noću raskopavati grobove da bi se domogli plena. Što se legendi tiče, one govore o blagu u jednoj od pećina na Rudniku, ponajčešće je to pećina Bezdan (bez dna) koja je odvajkada ispunjena vodom, a dubinu joj niko nije merio.
Ipak, našli smo čoveka koji tvrdi da zna gde se nalazi Đurđevo blago. Miloš Đuković već duže od 40 godina, pomoću „božijeg dara i šljivove rakljice", nepogrešivo pronalazi vodu u zemlji, izgubljene osobe i čini još mnogo šta što većina ljudi ne može.
Moja šljivova raklja je pokazivala da je to u okolini Rudnika i da se nalazi zakopano na 14 mesta. Zašto bi bilo na toliko mesta razbacano, kopkalo me je, pa sam krenuo da podrobnije istražujem. Uskoro sam, na jednom brdašcu, u selu Svračkovci, ot-krio da se blago krije na dubini od 32 metra, spakovano u 14 sanduka. Radiestezist Đuković je, potom, u podnožju brda otkrio i davno zatrpan ulaz u tunel kroz koji su sanduci uneti. Sve je nanovo proveravao i rezultat je bio isti.
Još na jednom mestu, u susednom selu Majdan, kriju se despotovi tragovi. Otkrio sam da duboko pod površinom leži jedan veliki sanduk u kojem je smeštena arhiva, a sa njom i vladarska kruna Đurđa Brankovića - govori o otkrićima Đuković.
Neka niko ne pokušava da nagovori našeg sagovornika da „stvari istera do kraja". Kaže da blago nije on zakopao niti ga misli otkopavati, još manje pokazati nekome mesto gde se krije. Kome blago treba, neka ga sam traži. Narodno verovanje da iskopano blago donosi nesreću, jer je najčešće na nečijoj nesreći i zarađeno, možda sprečava i Đukovića da posegne za ašovom.
Međutim, tajna o skrivenom blagu ne ostavlja na miru Rudničane. Kad god koji od njih ruši staru kuću ili kopa rovove za temelje nove, potajno se nada da će naići na sanduk (bio bi zadovoljan i grnčarskim ćupom) sa dukatima despotovim, sakrivenim pre tačno 550 godina.
(Boško Lomović, Politika)