U utorak 26.03.2013. godine, konstituisan je Savet MZ Rudnik koji broji 15 članova. U Savet su izabrani predstavnici Varošice, Kolonije I svih zaseoka koji pripadaju Rudniku. Konstituisanju su prisustvovali i najviši predstavnici lokalne vlasti u Gornjem Milanovcu, Predsednik Opštine Milisav Mirković, zamenik predsednika Opštine Miroslav Milovanović, Direktor Javnog preduzeća za puteve Jovica Carević i drugi.

Konstitutivnu sednicu je vodio dosadašnji Predsednik Saveta Aco Nikolić, koji je podneo izveštaj o dosadašnjem radu, a zatim sproveo proceduru za izbor novog Predsednika Saveta, gde je velikom većinom glasova na to mesto izabran Vučko Stojković, dipl. Inž. Agronomije, a za njegovog zamenika Čedo Nikolić. Novoizabrani Predsednik se u svom obraćanju zahvalio na poverenju i izrazio želju i optimizam da će znatno podmlađeni Savet uz veliki rad i entuzijazam svih članova postići značajne rezultate u naredne četiri godine za dobrobit svih meštana.

Predsednik Opštine Milisav Mirković je u svom obraćanju podsetio da je Rudnik najveće mesto u Opštini, posle samog grada Gornjeg Milanovca i zaslužuje veću pažnju i pomoć opštinskih vlasti pogotovu u rešavanju bitnih infrastrukturnih problema kao što su voda i kanalizacija. Predsednik je apelujući na jedinstvo svih, pozvao na saradnju Saveta sa uspešnim preduzećima sa Rudnika i da zajedničkim radom od Rudnika stvorimo bolje mesto za življenje i da na taj način zadržimo mlade ljude u mestu. Takođe je napomenuo da će Opština i dalje pomagati kulturne i sportske programe u mestu.

Direktor Javnog preduzeća za puteve Jovica Carević je rekao da su ove godine obezbeđena novčana sredstva i posebne pogodnosti, mašine i materijal za asfaltiranje i nasipanje puteva i da je uz učešće ličnih novčanih sredstava meštana, moguće uraditi sve što je planirano.

Zamenik Predsednika Opštine Miroslav Milovanović pozvao je registrovana poljoprivredna domaćinstva iz mesta da konkurišu za bespovratna novčana sredstva iz opštinskog agrarnog budžeta.

Prva sednica novog Saveta MZ je protekla u dobroj atmosferi i završi se rešenošću da se pređe sa reči na dela i da se sednice Saveta održavaju bar jednom mesečno a po potrebi i češće uz obaveznu transparentnos u radu, o čemu za početak svedoči i ovaj tekst.

OSTRVICA, vulkanski vrh uz planinu Rudnik, visok 758 metara, a oštar kao piramida, postao je dostupniji ljubiteljima alpinizma kao i avanturističkog turizma, sve atraktivnijeg u svetu - zatezanjem čvrste bezbednosne sajle od vrha naniže, duge 120 metara, za koju se planinari pojasevima privezuju prilikom uspona i silaska.

- Čelično uže je instalirano na gornjoj trećini vrha, najopasnijoj za uspon i silazak, zbog sve češćih poseta organizovanih grupa na Ostrvicu i samoinicijativnih, opasnih penjanja na taj vrh. Njime su penjači osigurani od pada, ako ga pravilno koriste vezivanjem pojasa oko struka i kačenjem za uže posebnim navezom. Ovim je ostvarena želja brojnih ljubitelja tog zaštićenog prirodnog dobra, u saradnji sa planinarskim društvima, od milanovačkog PSD "Rudnik" nadalje. Sajlu je postavio Klub ekstremnih sportova "Armadilo" iz Čačka, uz stručnu pomoć "Srbija šuma" i finansijsku od opštine - objašnjava Milivoje Mihailović, inženjer Šumske uprave u Gornjem Milanovcu.

Ovaj vulkanski vidikovac sa koga se vide daleki horizonti, proglašen je 1980, a zatim i odlukom iz 2009, za prirodno zaštićeno dobro od izuzetnog značaja, radi očuvanja geoloških i geomorfoloških vrednosti, skoncentrisanih na malom prostoru. Stručnjaci to zovu "paleovulkanski nek" izrazitih dimenzija. Zatim je i stanište retkih, zaštićenih biljaka: kamenike, mišjakinje, perunike, čuvarkuće... Briga o ovoj prirodnoj piramidi, koja dominira čitavim krajem, poverena je republičkom JP "Srbija šume", koje je izradilo plan upravljanja Ostrvicom do 2018.

- Ovaj vrh, u starinskim spisima imenovan i Ostrovica, u davnim milenijumima istorije naše planete nastao je nadimanjem vulkanske lave, ali sam nije bio vulkan. Na vrh kupe, uz dva velika stenovita "zuba", još stoje vrlo zanimljivi, ali nedovoljno istraženi ostaci utvrđenog grada, koji je štitio obližnje rudnike srebra, olova i rudarske naseobine. Ne zna se kada je tačno sagrađen, a pominje se u petom veku naše ere. Ostrvica je za to izabrana kao prirodna, teško osvojiva tvrđava. Nju oko 1430. ponovo utvrđuje despot Đurađ Branković, kao uporište protiv Turaka. Još traje predanje da ga je gradila njegova supruga, srpska vladarka grčkog porekla, Irina, u narodu zapamćena kao "Prokleta Jerina" i zato se ostaci te utvrde još zovu Jerinin grad. Od bedemskih zidova donjeg grada ostalo je malo. Ostrvica je sva vrlo neobičan spomenik prirode i istorije - nastavlja Mihailović.

OBOD PANONSKOG MORA

OSTRVICA je, u davnim geološkim etapama, bila obod takozvanog Panonskog mora. Još oko nje raste primorska zimzelena biljka zelenika, ponegde je zovu božikovina, na nekim mestima su čitave grupe tih lepih samoniklih stabalaca - veli Mihailović.

Arheološka istraživanja na planini Rudnik otkrivaju način života u srednjovekovnoj Srbiji, ima i ostataka predrimske civilizacije, ali je sve to nedovoljno ispitano i zaštićeno, te ima i kradje, rekli su agenciji Beta arheolozi koji ovog leta rade na toj planini.

Kako je objasnio dr Dejan Radičević, docent Odeljenja za arheologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, ovog leta nadjeni su ostaci iz perioda pre Kosovskog boja (1389.) - palata na sprat, s lukovima, koja je - pretpostavlja se - bila svojevrsni politički centar i mesto za stanovanje.

"Nadjeni su i ostaci dve velike crkve, za koje smo utvrdili da su bile za sahrane ktitora što ukazuje da je Rudnik bio urbana sredina sa dosta stanovnika", kazao je Radičević.

Stručnjaci su istakli da arheološka istraživanja na Rudniku imaju najdužu tradiciju u Srbiji, ali nikada nisu potpuno i sveobuhvatno sprovedena do kraja što se sada mora uraditi, jer se nailazi na dragocenosti koje nisu bile poznate.

Direktorka Zavoda za zaštitu spomenika kulture u Kraljevu Gordana Gavrić je ocenila da Rudnik ima sve uslove da se proglasi za arheološki park jer su tu i ostaci fresaka iz srednjovekovnog perioda.

http://www.nadlanu.com

Životni san da ima lane za ljubimca ostvario se Jovani Lukić pre osam meseci zahvaljujući dedi Dragoljubu. Sada Lana iz šume dolazi svako jutro i u kući se ponaša kao u normalnom okruženju. Toj 17-godišnjoj devojčici gošća svakog jutra dolazi iz šume, u koju se, posle par sati druženja, vraća. Na Jovanin glas, srna se uvek odaziva.U dom Lukića stigla je malo posle rođenja, a deda Dragoljub pronašao ju je u obližnjoj šumi i tako unuci ostvario životni san.

„Kada je deda uspeo to da mi ostvari, oduševio me je tim i od tad smo nerazdvojne. Kad god sam ovde, ona je svaki put tu. Obično me deda ujutru probudi pošto rano dolazi i onda, pošto jede i šećer i sve, onda je hranim, mazim. Dosta vremena provodim s njom", kaže Jovana.

Neobično prijateljstvo započelo je pre osam meseci. Uz savete veterinara, Lukići su kupovali kozje mleko i tako hranili mladunče.

„Lane je počelo da je doji za ovu ovde jagodicu (pokazuje na donji deo uveta), i sipali smo mleko i tako je ona počela, i posle smo kupili cuclu i flašicu i odgajili je na cuclu", objasnio je deda Dragoljub.

Lana se odomaćila u kući Lukića u Brezovici. Ne plaši se ljudi, ali joj najviše prija Jovanino društvo. Nije važno da li su dnevnoj sobi ili u voćnjaku, bitno je da su zajedno.

„Veoma sam ponosna što sam uspela da je pripitomim i što je ovde svako jutro, što se vraća. Prošli put je bila 20 dana u prirodi."

„Pa, sad je to veliki problem, ona ima 20 kilograma. Da li će njeno društvo, srne, prihvatiti nju u svoje društvo?", pita se deda.

Ova 17-godišnjakinja, buduća babica, mnogo voli životinje. Uz one domaće koje su svakodnevno tu, u druženju sa srnom uživa tokom raspusta.

Ivan Miletić sa Rudnika poslednji je obućar u rudničko-takovskom kraju. U porodičnoj kući ima malu radionicu od tri kvadrata i vreme provodi popravljajući cipele komšijama i rođacima.

--Ljubav prema obućarskom poslu nasledio sam od oca Milana koji je bio čuveni rudnički opančar kod koga su i Beograđani dolazili da pazare opanke. Još u najranijem detinjstvu zaljubio sam se u miris
štavljene kože i taj osećaj traje i danas.

Naravno, naslućujući vremena koja dolaze, a i po preporuci oca koji je bio veoma uman čovek, opredelio sam se za zanat obućara, ali tek nakon što sam tri godine proveo kao šegrt i još toliko kao kalfa kod čuvenog milanovačkog obućara Žula Topalovića. Tek onda, kada je Žule procenio da sam ušao u tajne zanata pravljenja cipela, mogao sam sebe da nazovem majstorom, ali i tada veoma bojažljivo - kaže Ivan.

Shvatajući da je provincija pretesna za njegovo dokazivanje u majstorijama izrade cipela, Ivan Miletić se pedesetih godina preselio u Beograd, gde su po prirodi stvari najpre stizale sve svetske novotarije, pa i u pravljenju cipela. Dugo je radio u društvenim firmama, a potom je otvorio privatnu radnju za proizvodnju i popravku cipela i tu je dočekao i penziju.

-- I u našem zanatu je postojala nekakva rang-lista najboljih obućara, a ja sam na toj listi bio jedan od 10 najboljih koji su radili u Beogradu. Bez premca, najbolji među nama bio je majstor Aca Bugarin koji je radio za privatnu obućarsku radnju Glogovac koja se nalazila u Knez Mihailovoj ulici, preko puta Američke čitaonice, gde su se pravile cipele za Tita, ali i za mnoge druge visoke ličnosti iz sveta, koji su u Beograd dolazili samo radi cipela iz ove radnje. Mnogi smatraju da je i kod nas i u svetu industrija obuće uništila obućarski zanat, ali se Ivan ne slaže sa takvim mišljenjem.

-- To je samo delimično tačno. Istina je da većina naroda kupuje industrijske cipele, ali ljudi iz visokog društva u svetu nose isključivo cipele ručne izrade. Takve cipele se prave od najboljih materijala, traju godinama i veoma su skupe. Uostalom, u Parizu, Rimu, Minhenu, Londonu, nećete naći nijednog poslovnog čoveka koji ne nosi cipele ručne izrade, jer ne pitaju za cenu - kaže Miletić.

Godine kada je Ivan pravio najbolje cipele za najveće beogradske frajere daleko je iza njega, kao i vreme boemisanja u beogradskim kafanama.

Zaboravljeni zanati

Poslednjih decenija nestalo je na desetine starih zanata. Danas mnogi ne znaju čime su se bavile terzije, abadžije, sarači, kolari, korpari, sapundžije, voskari, pinteri, užari... a zaborav će, sasvim izvesno, uskoro pokriti i zanat obućara - kaže Miletić.

Tasićeva cipela broj 57

Dok je držao obućarsku radnju u Beogradu, on je, kao i svi dobri majstori, imao stalne mušterije. Ivan se najčešće seća glumca Ljubiše Samardžića i košarkaša Tasića.
-- Smoki je nosio cipele broj 47 i bio mi je stalna mušterija, ali je, po broju cipela, neprevaziđen košarkaš Tasić, koji je igrao u OKK Radnički. On je nosio cipele broj 57 - veli Miletić.

http://www.vesti-online.com

Republička agencija za elektronske komunikacije je postavila daljinski upravljan prijemnik na planini Rudnik. Postavljeni prijemnik omogućava neposredan i trenutan uvid u korišćenje radiofrekvencijskog spektra u centralnom delu Srbije.

Osnovna namena postavljenog prijemnika je istraživanje i sprečavanje potencijalnih smetnji u prijemu stanica vazduhoplovne mobilne i vazduhoplnovne radionavigacione službe kao i za otkrivanje neovlašćenog korišćenja radiofrekvencijskog spektra.

Oko snažnog rudničkog planinskog masiva obavila se plodna šumadijska ravnica te se na relativno malom prostoru našlo sve čime priroda može da obdari čoveka – od plodnih dolina koje presecaju reke što zemlji daju snagu, do planinskih vrhova sa izvorima bistre ledene vode...

Geografski gledano Rudnik je prva planina južno od Karpata. Udaljena je svega stotinak kilometara od Beograda. Posmatrano s turističkog aspekta, za Rudnik bi se moglo reći da je zahvaljujući prirodnim karakteristikama i kulturnom nasleđu jedan od ozbiljnih turističkih potencijala u Srbiji!

Uz još osam vrhova iznad hiljadu metara, najviša kota na Rudniku je Veliki Šturac, na 1.132 m nadmorske visine.

Rudnik čini hidrografski čvor u Šumadiji, razvođe između reka Velike i Zapadne Morave i Kolubare. Sa severne strane planinu opkoljava reka Jasenica, desna pritoka Velike Morave, sa zapadne izvorišni kraci Despotovice, leve pritoke Zapadne Morave, a sa južne i jugoistočne Gruža, takođe leva pritoka Zapadne Morave. Drugim rečima, područje planine Rudnik izvorište je najvećih šumadijskih reka. Pored pomenutih tu su i Lepenica, desna pritoka Velike Morave i Ljig, leva pritoka Kolubare. Obilje voda moglo bi se koristiti na bezbroj načina u poljoprivredi, ali i turizmu.

Varošica Rudnik, privredni i administrativni centar regije, bila je središte žive rudarske delatnosti mnogo pre dolaska Slovena. Pre Rimljana ove su krajeve naseljavali Iliri i Kelti. Rudnik je, međutim, poznatiji po nalazima iz antičkog perioda. Pretpostavlja se da je tu bio centar rimskog rudarstva u Srbiji. Prema arheološkim tragovima može se zaključiti da je na Rudniku bilo veliko rimsko naselje sa kovnicom novca. Za Rudnik su se borili i srpski vladari i feudalci. Dinar kralja Dragutina, kovan na Rudniku, prvi je srpski dinar sa ćiriličnim natpisom. U 14. veku ovde su svoje kolonije imali Dubrovčani i Sasi, a poseban značaj Rudnik dobija posle pada Novog Brda, 1441. godine.

Od Turaka su ovaj kraj oslobodili Karađorđevi ustanici. I danas živi legenda po kojoj je ozloglašeni Salih-aga, zulumćar i siledžija, koga je narod nazvao Rudnički bik, preobučen u ženu pobegao pred oslobodiocima. Od silnog straha zaboravio je sina, desetogodišnjeg dečaka. Kada dete izvedoše pred Karađorđa, on ga darova stoparcem i naredi da ga vrate ocu te konjanici pohitaše i u blizini Čačka dete predadoše odbeglom Salih-begu.

O bogatoj istoriji Rudnika možda najbolje svedoče brojni manastiri, gotovo pravilnoraspoređeni u njegovom podnožju, Vraćevšnica, Voljavča, Blagoveštenje, Nikolje. Manastir Vraćevšnicu podigao je 1428. godine Radič Postupović, u narodu poznatiji kao Oblačić Rade. On se zavetovao svom zaštitniku Svetom Georgiju da će, ukoliko se živ vrati iz boja na Kosovu, podići hram. Od tog vremena ovaj manastir predstavlja živo vrelo srpske duhovnosti. Manastir je u više navrata paljen i pustošen, ali se život u njega uvek vraćao novom snagom.

Manastirska crkva poslednji put je oslikavana 1737. godine, rad živopisca Andrije Andrejevića sa braćom. Crkva je prekrivena zidnim slikama od temelja do slemena, a najlepši živopis – sveta Trojica sa saborom anđela, nalazi se na plafonici. Crkveni ikonostas sa sv. Dverima potiče iz 1754. godine, izuzev četiri prestolne ikone koje je darovao Miloš Obrenović, što potvrđuje zapis na kojem piše da su rađene u Kragujevcu 1824. godine.

U manastiru Vraćevšnici 1812. godine održana je skupština koju je sazvao vožd Karađorđe, na kojoj su objavljeni zaključci Bukureškog mira. Skupštini je prisustvovao i konzul Ivelić, izaslanik ruskog cara Aleksandra I, u čije je ime, nad moštima sv. Kralja Stefana Prvovenčanog, primio zakletvu vernosti srpskog naroda, i u ime carevo razdelio ordene narodnim starešinama. Karađorđe je dobio lentu sv. Ane, a ostali veliki Krst istog ordena.

Na Cveti 1815. godine iguman manastira Vraćevšnice Melentije Pavlović odslužio je u toku noći svetu liturgiju, pričestio kneza Miloša i ustanike, koji su odatle otišli u Takovo gde ih je narod čekao pred crkvom pod velikim grmom. Tu je knez Miloš pozvao narod na ustanak, a Milentije Pavlović pod krstašem barjakom zakleo saborni narod na vernost knezu. U ovom manastiru knez Miloš je, kasnije, sahranio svoju majku Višnju i svog velikog prijatelja Melentija Pavlovića, prvog mitropolita obnovljene Srbije.

Danas, prolazeći kroz manastirsku kapiju, ulazite u jedan sasvim drugačiji svet. Ljubazne kaluđerice će vam ponuditi tradicionalno posluženje – slatko, hladnu vodu, kafu i rakiju. Čak i ako vas kulturno- istorijsko nasleđe ne zanima previše, manastir Vraćevšnicu vredi posetiti zbog gotovo nestvarnog mira kakav se retko gde može doživeti i u kojem je blagotvorno provesti makar i nekoliko trenutaka. A, obilazeći planinu sa južne strane, mogu se posetiti i manastiri Voljovača, Nikolje, Blagoveštenje.

Planina Rudnik, čista je i svetla, sa crkvom koju ne možete de ne primetite ma iz kog pravca da dolazite. Dominira nad naseljem i kao da ga spaja s nebom. Podigli su je meštani nedavno, pa su u gradnji korišćeni i neki savremeni materijali poput tegole i prohroma, ali sve deluje lepo i skladno. U centru varošice nalazi se spomenik rudaru, nekoliko trgovina i restorana i pomenuti hotel "Neda Zamid" sa oko 160 ležajeva, zatvorenim i otvorenim bazenom, SPA centrom, diskotekom. Okrenut je pre svega dečijem i omladinskom turizmu uključujući letnju školu košarke na četiri osvetljena terena.

Na pet-šest kilometara od varošice, u pravcu planinskih vrhova, nalazi se "Šumska kuća" osim ostalog, nadaleko poznata i po svojim lepinjama s kajmakom. U vlasništvu je JP Srbija šume. Zanimljivo mesto u koje vredi svratiti uprkos činjenici da je prilazni put u lošem stanju, jer je izgrađen dvadesetih godina prošlog veka za izvlačenje drveta iz šume i do danas nije obnavljan. Od "Šumske kuće" ka planinskim visovima može se samo terenskim vozilom. Tuda će se, ako se planovi ostvare, protezati žičara do samog vrha planine.

Kasnije se uveravamo da je jarmenovački hotel "Karađorđe" pust. Nekada je on privlačio u ovo mesto turiste iz Beograda, Novog Sada i drugih gradova. Dolazili su tu na pripreme fudbaleri Partizana, OFK Brograda, Zvezde pa i Rijeke. Od onda je menjao vlasnike, a posle tragičnih događaja u Hrvatskoj 1995. godine u njemu je našlo utočište nekoliko desetina izbegličkih porodica. Hotel se nalazi na većem posedu na kojem je moguće izgraditi sportske terene svih vrsta, pa i obnoviti postojeći olimpijski bazen. Kako je Rudnik vazdušna banja još od 1922. godine, budući vlasnik ovog hotela imaće najširi spektar mogućnosti za razvoj turizma – od rekreativnog, lovnog, sportskog, zdravstvenog do elitnog.

Zbog izuzetno velike količine ozona u vazduhu, sredinom prošlog veka za Jarmenovce se zainteresovala i OUN koja je imala nameru da ovde napravi ogledni centar. Neki objekti izgrađeni u tom periodu još su u upotrebi. Ipak, iz ko zna kojih razloga, sve je ostalo na pokušaju. U svakom slučaju posle privatizacije hotela i njegovog puštanja u rad, Jarmenovci ponovo mogu postati turistička destinacija zanimljiva mnogima, jer su od Topole udaljeni tek sedamnaestak kilometara, a do Beograda preko Mladenovca nešto više od osamdeset kilometara od čega gotovo polovinu čini autoput.

Na povratku sa Rudnika, na putu za Topolu, uživajući u vožnji kroz nestvarno lepe pejzaže, svraćamo u vinariju Aleksandrović gde nas dočekuje gospodin Boža Aleksandrović. Nekada perspektivni agronom, gospodin Aleksandrović je odbio ponudu da ostane na fakultetu i odlučio da se vrati u rodnu Vinču i obnovi porodični vinograd, ali i nekad čuveno vino marke "trijumf", jedno od vina iz podruma kralja Aleksandra Karđorđevića, koje je namerno gurnuto u zaborav. I teškim radom i ogromnom upornošću, uspeo je. Na konstataciju da obilazak njegove vinarije čini da načas pomislite da ste u Francuskoj ili Italiji, osmehuje se pomalo setno i umorno. Ne krije zadovoljstvo postignutim, ali i gleda u budućnost. "Problem je radna snaga – kaže. Nema je dovoljno. Nekad su ovde nalazili posao Rumuni, ali ih više nema. Otišli su put evropskih zemalja. A sa vinogradom se ne može lako. Znate kako se kaže: rakija traži gospodara a vino slugu!" – kaže i opet se osmehne sa malo manje sete. Na pitanje da li bi Srbija mogla da ima na desetine ovakvih vinarija, odgovara: "Mogla bi, i ja bih bio najsrećniji da ih ima, pomogao bih znanjem i iskustvom, ali težak je to i neizvestan posao, malo ko hoće u to da se upusti..."

Produžavamo ka Beogradu i svraćamo na Oplenac. U kraljevom podrumu obavljaju se poslednje pripreme za otvaranje vinarije za posetioce koji će ovde moći da vide potpuno očuvan vinski podrum, koji su projektovali i izgradili francuski stručnjaci dvadesetih godina prošlog veka. Raritet su sačuvana vina iz tog perioda koja je neki dovitljivi podrumar sklonio posle rata od komunističkih vlasti. U jednom buretu dočekalo je kraj dvadesetog veka i svetlost škiljavih, podrumskih sijalica.

Od Topole do Beograda stigli smo začas.

Kao što rekoh, Rudniku i Šumadiji Bog je dao sve. Sad je red na nas...